Kada si ti jedina osoba koja potpuno samostalno kreira računarski program, isključivi autor tako nastalog računarskog programa si upravo ti.
Međutim, u praksi je čest slučaj da više osoba bude angažovano da zajednički izradi računarski program. Svaki učesnik daje svoj doprinos nastanku računarskog programa, pri čemu te doprinose nije moguće međusobno odvojiti niti oni po sebi predstavljaju upotrebljive računarske programe.
U tim situacijama, srešćeš se sa pojmom koautora i koautorskog dela.
Koautori su osobe koje svojim zajedničkim stvaralačkim radom stvore računarski program, kao iz primera na početku. Da bi se smatrali koautorima, svaki od njih mora učestvovati u izradi programa na način da taj program predstavlja iskazivanje njihovog znanja i rada – sama ideja nije dovoljna i ne može se zaštiti. Dakle, nezavisno od toga što je jedno lice imalo ideju razvoja aplikacije za organizaciju poslovnog vremena, i preostala dva prijatelja imaju autorsko pravo na aplikaciji, i to ne zato što su članovi društva koje su zajedno osnovali (čak i da su prava na aplikaciji preneta na društvo), već po osnovu toga što su ispisali komande i delove programa po kojima aplikacija funkcioniše.
Dakle, ako više osoba učestvuje u izradi računarskog programa, oni se smatraju koautorima, a računarski program koji zajednički kreiraju predstavlja koautorsko delo.
Prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima, ako je koautorsko delo računarski program autorsko pravo pripada svim koautorima.
Ugovor kojim koautori uređuju svoje uzajamne odnose u vezi sa računarskim programom koji su zajednički kreirali jedini je siguran način da se predupredi blokada poslovanja u kasnijim fazama, a naročito u fazi komercijalizacije tvog proizvoda.

 Kao što smo videli u primeru iznad, u slučaju da program nije prenet na društvo i koautori nisu uredili svoja međusobna prava i obaveze (kako po osnovu toga što su članovi društva, tako i po osnovu činjenice da su zajedno napravili program), a ne postoji njihova saglasnost o tome u kom pravcu treba dalje da se razvija njihovo poslovanje, može doći do pat pozicije, gubitka poslovne prilike i interesovanja investitora i sprečavanja da koautori ostvare zaradu od svog rada.

Ipak, često koautori ne regulišu svoja prava ugovorom. Tada se postavlja pitanje kako će se utvrditi doprinos svakog koautora da bi se izračunala ekonomska korist od privrednog iskorišćavanja softvera?
Ukoliko za to postoje uslovi, nema prepreka da se koautori naknadno sporazumeju o svojim doprinosima. To ponekad može biti izazov, posebno ako obim angažovanja svakog od učesnika u kreiranju računarskog programa nije prethodno određen ili je teško odrediv.
Prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima, ako se nisu drukčije sporazumeli koautori dele ekonomsku korist od iskorišćavanja koautorskog dela srazmerno stvarnom doprinosu, koji je svaki dao u stvaranju dela.
Prema tome, neophodno je da koautori pokušaju da utvrde svoje stvarne doprinose. Ukoliko nije moguće utvrditi koliko je svako zaista doprineo stvaranju računarskog programa, rešenje je u podjednakoj raspodeli doprinosa.
Podjednaka raspodela doprinosa ne mora biti, a često i nije, pravično rešenje u odnosu na sve koautore.
Iz tog razloga, preporuka je da o raspodeli doprinosa razmišljaš unapred i ugovorom je definišeš, tako što ćeš opisati aktivnosti svakog koautora u procesu kreiranja računarskog programa i prema tome opredeliti procentualne udele.

Da li je moguće preneti prava na softveru ako ne postoji saglasnost svih koautora?

Osnovno zakonsko pravilo glasi da je neophodno da se svi koautori saglase sa takvim raspolaganjem.
Međutim, kako bi se koautori zaštitili od proizvoljnog uskraćivanja saglasnosti drugih koautora i time onemogućili da uživaju ekonomske koristi od iskorišćavanja računarskog programa koji su kreirali, definisano je ograničenje prava koautora da uskrati svoju saglasnost.
Naime, koautor ne sme uskratiti svoju saglasnost protivno načelu savesnosti i poštenja, niti činiti bilo šta što škodi ili bi moglo škoditi interesima ostalih koautora. U slučaju da se dogodi da koautor proizvoljno odbije da se saglasi sa planiranim raspolaganjem, ostali koautori bi imali mogućnost da se obrate sudu za zahtevom da utvrdi postojanje nesavesnog i nepoštenog postupanja koautora, koje neosnovano škodi interesima ostalih koautora, te da odluka suda zameni saglasnost nesaglasnog koautora i omogući zaključenje pravnog posla kojim će se realizovati planirano raspolaganje.
Dakle, najbolja preporuka je da koautori već na samom početku regulišu uslove pod kojima će doći do prenosa prava na programu. Obično će ovakva odredba naći svoje mesto u ugovoru koautora kojim će se sporazumeti o doprinosu svakog od njih u stvaranju računarskog programa. U tom slučaju, najbolje je ovim ugovorom propisati ugovornu kaznu za koautora koji se protivi prenosu autorskog prava, tako da imaš mogućnost da se obratiš sudu u slučaju da nesaglasni koautor blokira transakciju bez razloga.